Lečenje mucanja
U savremenom životu čoveka govor zauzima veoma važno mesto. Ljudi izgovaraju nekoliko hiljada reči 
dnevno i razgovaraju u školi, na poslu, na ulici... Kod ljudi koji ne mucaju komuniciranje ne izaziva nikakve probleme i lako je i prirodno, a za one koji mucaju je to nešto sasvim drugo. Oni ulažu napor da bi nešto rekli, naročito ako je situacija napeta ili presudna ili ako moraju da izgovore neku njima tešku reč. Ali ono najglavnije je to što mucanje ne utiče samo na ritam, tempo i tečnost govora već to što ono utiče na psihu čoveka. Kod čoveka počinje da se formira strah od govora, on izbegava da govori suvišne reči da ne bi skretao pažnju na sebe i tada počinju da se pojavljuju kompleksi. Samo oni koji mucaju mogu razumeti kako je to osetiti na sebi te poglede u školi, jer deca umeju da ismevaju one koji se razlikuju ili kada je čovek hteo da postane glumac, učitelj ili turistički vodič, a prinuđen je da radi nešto sasvim drugo upravo zbog mucanja. U tome i jeste zlo mucanja: kod čoveka ne samo da je ometen govor, već se i kardinalno menja život i, na žalost, ne na bolje.
Lekari naše klinike su osmislili i uspešno primenjuju unikalnu metodu lečenja mucanja koja se sastoji od zanimljivih vežbi koje utiču na mišićne grčeve, poremećaje disanja, poremećaj ritma govora, a koje deluju i na psihu, jer one izbavljuju čoveka od svih strahova koji su izazvani mucanjem. Kao rezultat terapije se javlja pozitivan i radostan pogled na život, smeli i aktivan životni stav.
Pacijenti koji su prošli kurs lečenja kažu da se osećaju kao da su se ponovo rodili, a neki govore da se osećaju kao da su im porasla krila i da konačno mogu da polete i da postanu ono što su oduvek želeli.
Ništa ne sme da ometa komunikaciju, druženje, lakoću uzajamnog razumevanja i zadovoljstvo koje nam pruža miran i neometan razgovor.
Životna priča Zorana Rašovića
Zovem se Zoran Rašović, imam 43 godine, živim u Kaluđerici sa dvoje dece i zaposlen sam u firmi za postavljanje električnih instalacija „Primar Co“. Mucao sam od svoje pete godine. U početku je to bilo skoro neprimetno, međutim, sa polaskom u osnovnu školu, stanje je počelo znatno da se pogoršava. Vodili su me u više nvrata kod logopeda na lečenje i terapije (poslednjeg puta je tretman trajao skoro dve godine i nije bilo nikakvih pozitivnih rezultata).
Sa godinama, mucanje je dobijalo sve teži i gori oblik. U školi nisam mogao da postignem zasluženi uspeh zbog nemogućnosti usmenog odgovaranja. Doživljavao sam razne neprijatnosti, poniženja, ismevanja, društvo me je izbegavalo, kasnije i devojke-kad bi primetile da mucam.
Na poslu nisam mogao da se dokažem koliko vredim- takođe zbog mucanja.
Kada sam se oženio, supruga je morala da završava sama sve poslove koji su zahtevali komunikaciju: kupovina, vođenje dece kod lekara, roditeljski sastanci...Mucanje, to je jedan od razloga što sam se razveo prošle godine-deca su ostala da žive sa mnom. Počeo sam i njih da opterećujem, jer sam morao da ih vodim sa sobom u kupovinu, izbegavao sam roditeljske satanke, javljanje na telefon.... Prilikom bilo kakve komunikacije, osećao sam neku nervozu u stomaku, strah da ne zamucam, nekako sam se povukao u sebe, zatvorio. Ljudi sa kojima razgovaram takođe bi osećali neprijatnost: igrala bi mi vilica, tresao bih glavom, pravio grimase, puno puta se ujeo za jezik.
Rukovodstvo firme „Primar Co“, u kojoj sam i zaposlen, je videlo u novinama članak o ruskoj klinici „Vorbijev“, koja se između ostalog, bavi i lečenjem mucanja. Postigli su veliki uspeh u Rusiji i po prvi put primenjuju tu metodu i u Srbiji.Dali su mi taj članak i nagovarali da se prijavim i da će firma platiti sve troškove. Nije mi se išlo, jer nisam verovao da se to može izlečiti nakon toliko godina i pokušaja. Ipak sam posle ubeđivanja kolega i naročito dece pristao.
Počeo sam sa terapijama 16. januara ove godine. Na prvoj terapiji sam prilikom predstavljanja toliko mucao i teško govorio da sam rasplakao jednu ženu koja je došla sa ćerkom zbog istog problema, ali u mnogo blažem obliku. Terapije nisu bile ni nalik onima kod logopeda i bilo mi je čudno, ni sam nisam mogao da verujem kojom brzinom napredujem. Već posle petog dana sam prestao da mucam. Vežbali smo još pet dana i lečenje je bilo gotovo, s tim da vežbe nastavljamo sami kod kuće do potpunog izlečenja.
Mojoj sreći, i sreći moje dece nije bilo kraja. Više ne mucam. Ljudi, žene iz kraja gde živim su me presretali na ulici, ljubili, nekima su i suze išle, svako je želeo sa mnom da popriča. Telefon mi se usijao od poziva, čestitki... Moj život se promenio iz korena. Dobio sam neodoljivu želju da pričam. Ljudi ne mogu da dođu do reči od mene. Ja sam drugi ćovek! Ne osećam više tu nervozu, stah, nesigurnost. Sada uživam u kupovini, razgovorima, postao sam veoma komunikativan, dobio sam samopouzdanje. Deci idem na roditeljske sastanke, zovem telefonom profesore, učiteljicu, bio sam i kod direktora škole kada je došlo do nekog problema. Isto tako na poslu: mnogo se brže dogovorim sa svojim kolegama, efikasniji sam, više pružam nego do sada. Stekao sam nove prijatelje, poznanike...jednom rečju uživam u životu.
Ovom pričom želim da podstaknem druge koji imaju ovaj problem, hendikep, da eto mogu uz jaku volju, želju i upornost da reše problem za neverovatnih nekoliko dana. Neizmerno sam zahvalan osoblju sa klinike „Vorobijev“ i svima koji su me podržavali.
Zoran Rašović