Sa Rusima sam pobedio heroin
02.10.2008.
nazad
Sada vam mogu ispričati svoju priču zato što se ona već završila i to srećno po mene. Ali samo po mene...
Zovem se Zoran. Dali su mi ime u čast pradede koji je poginuo u 27. godini u Drugom svetskom ratu. Ja imam takođe 27 godina i ja sam ostao živ.
Rodio sam se u beogradskoj porodici intelektualaca. Otac – profesor, mama – lekar. Oni ne puše i ne piju alkohol. Imao sam srećno detinjstvo puno ljubavi i pažnje i video sam roditeljski primer zdravog načina života. Roditelji su mi pružali sve: bavio sam se sportom, išao u muzičku školu i na časove engleskog, bio sam odličan učenik. Svi su se ponosili mnome, hvalili me, a neki su me čak zvali anđelom. Ja nisam znao šta su to problemi, mene su štitili od teškoća i ja sam bi primer dobrog sina.
Kada sam napunio 16 godina, bio sam ubeđen da sam savršen, bezgrešan i da mogu sve što hoću. Tada sam prvi put probao narkotike. To je bila marihuana koju su na nekakav specijalan način gajili u Holandiji. Bio sam najmlađi u tom društvu gde se trava nije smatrala drogom. Duvali smo, smejali se, pričali razne gluposti, glupirali se... Smatrali smo sebe genijima koji sve znaju i koji su postigli vrhunac slobode. I bili smo uvereni da nam predstoji predivna budućnost.
A za Novu Godinu je neko doneo heroin... Svi smo se složili da je danas ipak praznik i jedanput u godini i da možemo da probamo. Samo jednom... Ja sam imao tremu, malo sam se i uplašio, ali zajedno s drugarima sam ušmrkao kratku liniju smeđkastog praha. Svi su se pravili da je to cool, da smo postali članovi nekakve elitne tajne grupe, a meni je bilo muka, čak sam povraćao. Međutim, osetio sam nešto neobično i to je kasnije stalo da me privlači i prisećao sam ga se sve češće i češće. Kada sam ukapirao da celo moje društvo šmrka heroin i da su zaboravili na marihuanu, ja nisam birao. Heroin je izabrao mene...
Neći pričati sve detalje života jednog narkomana. Reći ću samo da je veoma brzo prividnu hemijsku «sreću», osećaj nadmoći nad drugima i pijano oduševljenje samim sobom zamenilo gorko razočarenje. Shvatio sam da sam upao u zamku i da sam mnogo slabiji od narkotika. Doza se povećala neverovatnom brzinom i bez grama nisam mogao da započnem dan. Više nisam uživao u drogiranju i bio sam prinuđen da šmrkam heroin samo da bih mogao da funkcionišem, da se osetim živim. Roditelji nisu mogli da mi daju toliko para koliko je tražila droga. Nije preostajalo ništa drugo sem da kradem. Bivši anđeo je preturao po očevom novčaniku i po maminim kutijama za nakit, otimao sam novac od učenika nižih razreda, preko terase sam ulazi u domove komšija koji su me voleli od rođenja. Ne mogu čak ni da navedem sva zlodela koja sam činio radi heroina.
A on mi je trebao sve više i više. I uvek ga je bilo malo. Pretvorio sam se u prokletu proždrljivu zver, uvek napet, zlovoljan, lukav i pohlepan. Od urednog momka sam postao neobrijani klošar koji ide na fakultet samo da bi se našao sa dilerom. Bio sam odvratan samom sebi i mnogo puta sam razmišljao o samoubistvu, naročito kada sam bio u krizi.
Znate li vi šta je to kriza? Kada se nema para za drogu, odlučuješ da prekineš sa tim jednom zauvek. U početku uznemireno iščekivanje kada ćeš se i kako razboleti «razboleti», nervoza , strahovi. Za nekoliko sati počinje jeza po koži, zima i kijavica. Ne možeš da spavaš, postaješ neverovatno zao. Sledećeg dana bolovi u leđima, mišićima, kostima. Ništa ne možeš da radiš, ne možeš da sediš, ležiš, stojiš... Sve mrziš! A najviše samog sebe. Eto tada i dolazi misao da je smrt najbolje rešenje svih problema. I da nisam kukavica, odavno me ne bi bilo. Nekoliko puta sam pokušao da se ubijem, ali sam se zaustavljao u poslednjem trenutku. Tada sam jasno uvideo da je narkomanija takođe samoubistvo, samo ne takvo brzo i zbog toga je ono još strašnije.
Trećeg ili četvrtog dana krize nisam izdržavao i pozvao sam dilera. On je sa zadovoljstvom donosio dozu i čak je bio velikodušan, samo da me vrati nazad. On sam nikad nije uzimao. Ali mi se činilo da je uživao u tome kako narkoman strada i naročito kad nas je «spasavao» svojim «lekom». Mrzeo sam ga, a klečao sam pred njim. U njegovim rukama je bio moj život i moja smrt.
Para više uopšte nije bilo. Tada sam počeo da se bodem u venu i ubrzo sam upropastio ruke. Čak sam i po vrućini išao u dugim rukavima da bih sakrio tragove. Roditelji su videli da sam bolestan, ali nisu znali od čega. Vodili su me kod raznih lekara i ništa nisu našli, sve dok jednom nisu otkrili hepatitis C. Tada više nisam mogao da krijem da sam narkoman i u porodici se se desila tragedija – oca je udarila kap. Mnogo meseci je on ležao u krevetu, nije mogao da govori i bio je potpuno bespomoćan. I, on nije mogao da me gleda, u očima su se pojavljivale suze kada sam ulazio da ga vidim.
Tada sam se zamislio o tome šta se sve izdešavalo za 9 heroinskih godina. Evo kratkog pregleda. U mom veselom društvu nas je bilo sedmoro. Svi su studirali, a niko nije diplomirao. Svi su postali narkomani. Jedna drugarica je umrla od predoziranja već prve godine. Druga je postala prostitutka dok jednog dana nije nestala. Niko o njoj ništa ne zna. Treća se udala za narkomana i rodila teško bolesno dete o kome brinu njeni roditelji. Dva moja najbolja druga su sada u zatvoru. Treći diluje i kažu da je počeo da prodaje svom bratu od strica.
Ja sam se zarazio preko šprica hepaitisom i doveo oca do užasne bolesti, a majka prevremeno ostarela i osedela. Nisam imao milosti za sebe i spremao sam se da jednom zauvek završim sa životom.
Ne znam zašto sam ja potreban Bogu na ovoj Zemlji. Sada ja verujem u Boga. On mi je iz nekog samo njemu poznatog razloga dao šansu. Bio sam na samom kraju pre godinu dana, onog dana kada je mama donela novine sa člankom o ruskoj bolnici doktora Vorobjeva. Tamo umeju da izleče narkomne. Čak i takve kao što sam ja. Oni zaista leče naše bolesne mozgove i istrošene duše.
Više nisam imao šta da izgubim, a lekari su od prvog trenutka izazvali u meni simpatije i poverenje. Verovatno svojim mirnim razumevanjem i znanjem – oni znaju šta treba da rade. Ja do danas ne razumem kako su postigli da me skinu potpuno bez krize I to za 2–3 dana. Crv, želja za dorogom, opsesija su se smanjivale sa svakim proteklim danom. Samo narkoman razume šta to znači. Ubrzo sam prestao da razmišljam o heroinu i neverovatno je to što nisam već tada mogao da se setim kako radi heroin, kakvi su osećaji. On mi više nije bio potreban. Čak sam osetio odvratnost i gađenje prema narkoticima i narkomanima. Odvratno mi je sve što je vezano za taj deo moje prošlosti.
I još nešto: život je postao interesantan. Ne znam koliko ću još poživeti na ovoj Zemlji, ali tačno znam da želim da živim. Ja imam san. Kada ostvarim svoj san, moći ću da pričam o njemu. A do tada idem da nastavim da sređujem svoj život.
Bez droge za 21 dan
U Beogradu već pola godine radi Ruska specijalna bolnica za bolesti zavisnosti
ZAVISNIK BIRA izlečenje ili smrt
Metode su radikalne, a tretman košta od 750 evra pa naviše
Ruska specijalna bolnica za bolesti zavisnosti «Dr Vorobjev», ogranak istoimene moskovske bolnice, u junu ove godine otvorena je u Beogradu. Statistički podaci iz matične kuće za prošlu godinu kazuju da je lečenje narkomanske zavisnosti u 80 odsto slučajeva bilo uspešno. Ruske metode odlikuju se izuzetno radikalnim pristupom jer zavisnika stavljaju pred konačni izbor - izlečenje ili smrti.
Ideja o otvaranju ove bolnice u Beogradu potekla je od jednog zavisnika iz Srbije koji se lečio u Moskvi. Ruskim lekarima on je skrenuo pažnju na to da naša zemlja ne može sama da se izbori sa ovim problemom.
- U prvoj fazi suočavamo pacijente sa onim što oni jesu i delujemo na njihovu svest tako što je stavljamo pred izbor – izlečenje ili smrt. U drugoj fazi, kroz psihoterapiju, medikamente i neke druge pristupe, uklanjamo iz podsvesti narkomana patološku potrebu za drogom i predstavljamo im je u najnegativnijem vidu. Sećanje na uživanje u drogama zamenjuje se mislima o životnom smislu i perspektivi. Takođe, važno je da naši pacijenti znaju da u trenucima životnih kriza uvek mogu da dođu kod nas umesto da posegnu za narkoticima – opisuje postupak lečenja dr Viktor Šubajev, glavni psihijatar klinike i zamenik dr Vorobjeva.
Potpuni tretman u stacionaru traje 21 dan, a u narednoj godini pacijenti su u obavezi da redovno posećuju bolnicu. Cene tretmana kreću se od 750 evra pa naviše, u zavisnosti od metoda i dužine terapije. Postoje i različite vrste implanta (blokatora), koji se daju po napuštanju kliničkog lečenja. Ruska specijalna bolnica uspešno leči i problem alkoholizma, depresije, neuroze.
Jedan od prvih pacijenata ove bolnice za «Alo!» opisuje kako se, zahvaljujući metodima ove bolnice, posle 12 godina agonije i pakla skinuo sa heroina.
- Pokušavao sam sa raznim terapijama i bio čist po pet-šest godina, ali misli o drogi me nikad nisu napustile, pa sam ponovo padao u ponor. Jednog jutra majka mi je pomenula da se u Beogradu otvorila ruska bolnica, a žena mi je javila da ću postati otac. Shvatio sam to kao znak da mi je Bog pružio drugu šansu. Tri nedelje koje sam proveo u bolnici liče na bajku. Kroz terapiju sam prošao bezbolno, bez posledica i nuspojava koje su uobičajene za druge metode lečenja. Kada danas posmatram svoj život, deluje mi nestvarno da sam ikad posegnuo za heroinom. Uopšte ne mogu da se setim njegovog dejstva niti šta me je tu privlačilo, kaže naš sagovornik.
TERAPIJE
DUGA TERAPIJA – pacijenti spavaju po više sati, svest se uspavljuje, a budi se podsvest u koju se unose misli o lepšem životu, snovi postaju življi, kvalitetniji
TERAPIJA ZNOJENJEM – usmerena na izbacivanje otrova i povećavanje energetskih resursa organizma
GRUPNA PSIHOTERAPIJA – pacijenti se međusobno podržavaju i uviđaju da je život previše vredan da bi se okončao prekomernom dozom.
JOGA TERAPIJA – zasniva se na vežbama disanja, susretima sa vodenom stihijom, ognjem ili vežbama tela.
TERAPIJA DETINJSTVA – zavisnike vraća u period najranijeg života, harmonije i mira. Oni uče da ponovo uživaju u običnim stvarima – šetnji, sportu, cvrkutu ptica, ukusu sladoleda...
M. Dakić
Transpersonalna psihoterapija
24.12.2007.
Češki psihijatar Stanislav Grof je započeo svoju karijeru pre Prvog svetskog rata kao klasični psihoanalitičar. On je savesno radio sa pacijentima i provodio brojne seanse lutanja u mraku podsvesti koja se gubi. Tražio je i nalazio znakove, simbole ranih trauma iz detinjstva i aktuelnih problema. Sve to je moglo da traje nedeljama i mesecima bez značajnog rezultata. Teško razočaranje: nedostajalo je dinamike, jarkosti, osećajnosti duševnog izlečenja.
Istraživač je počeo da ispituje neobična stanja svesti koji se postižu pomoću različitih supstanci i psihotehnika. Preselivši se u Ameriku, Stanislav Grof je proučavao drevne mistične rituale Aboridzina. Putujući po svetu je nalazio nova sredstva za postizanje “ozarenja”, “prosvetljivanja razuma”, proširenog stanja svesti. Na tim čudesnim putovanjima duha čovek doživljava sebe i realnost koja ga okružuje na potpuno nov način. Održava se veza sa spoljašnjim svetom i shvatajući sve što se dešava, on se istovremeno pretvara u stranca, osvajača sopstvenog kosmosa, kako telesnog tako i duševnog. Na začuđujući način čovek jarko oseća proticanje vremena, promene razmera prostora, ocrtavanje materijalnog sveta. Čovek oseća kako se transformiše postajući drugi čovek ili vatra ili potok ili ono o čemu ranije nije imao nikakve predstave. Čovek pronalazi u sebi osobine stihije, predmeta i pojava u materijalnom svetu, a može da se oseti i nematerijalno, bestelesno. I svako ko je bar jednom to osetio, počinje bolje da razume i više da voli ovaj svet. On prestaje da se bori i počinje da stvara. U trenucima takvog prosvetljavanja, čovek duhovno procvetava, postaje neobično jak, lep, talentovan. Čovek se umiruje I stvara jasan cilj shvatajuci zasto je dosao na ovaj svet. Mozemo reci da je Stanislav Grof došao do veoma značajnog otkrića.
Ispostavilo se da se ta stanja postižu posebnim disanjem i pokretima tela mnogo bolje nego upotrebom palminog lišća ili uzimanjem otrovnih pečuraka. Posebnom upravljenošću na iskrenost i hrabro, slobodno samoizražavanje. On je to nazvao holotropnim disanjem ukazavši na kretanje ka celosnosti koja je potrebna svakome od nas. Čovek razbijene i unakažene sudbine u takvim procesima sakuplja sebe iz čestica sklapajući iz njih nove forme i sadržaje svoje buduće biografije. Ponekad je jedan disajni proces dovoljan da bi se izmenila cela sudbina. Naši pacijenti su iz realnosti bežali u svet hemijskih zadovoljstava, u iluziju samousavršavanja. Pri tome su se spustali, degradirali, postajali slični životinjama. Holotropno disanje, proces u trezvenom i čistom organizmu, otkriva nove enrgije, intelektualne resurse i božansku svetlost.
Dr. Viktor Šubajev
Joga terapija
14.01.2008.
Joga – specijalna praktika telesnog i duhovnog samousavršavanja koja se pojavila u Staroj Indiji pre više od 5 000 godina. Sami Indusi tvrde da je taj mističan naziv doneo ljudima Bog Rama radi spasenja. Hatha-Joga, kao prvobitna osnova tog kretanja ka potpunom zdravlju nije pretrpela nikakve promene. Joge govore « Čemu usavršavati savršenstvo ». Mnogi zamišljaju Jogu kao skup neudobnih, iskrivljenih poza u kojima čudaci ostaju duge vremenske periode. To izgleda kao nekakva neshvatljiva egzotika. A Joga je, u stvari, različiti putevi beskonačnog razvoja čoveka i u njoj ima mnogo pravaca : Radza, Karma, Mantra i dr. Svako ko traži, proba i bira svoj put ka prosvetljenju.
Ipak sve škole joge praktikuju obavezne elemente:
- određenu formu i čistoću misli i emocija, usresređenost (meditacija)
- specijalni sistem zdrave ishrane
- rad sa telom koji uključuje naročite poze – asane
- disajne vezbe – pranajame
Na putu prema majstorstvu se čovek uči da sakuplja, generiše, akumulira i pravilno upravlja energijom. To mu daje neverovatne mogućnosti i naslađivanje životom., omogućava da punoceno oseti svaki tren postojanja nalazeći se u stanju « ovde i sada ».
« To je upravo to što toliko nedostaje našim pacijentima – govori dr. Šubajev, psihijatar i zamenik vlasnika Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti Dr. Vorobjev. – I mi se trudimo da ih tome naučimo. Zadovoljstvo bez narkotika i ojačavanje duha i tela, eto šta čini ozdravljenje željenim i radosnim. Zagledajte se u lica naših štićenika za vreme i posle vežbi – ona se svetle mirom i uverenošću. Za njih je najvažnije da se ne zaustavljaju i da nastave put obnove i da ispunjavaju duhovnu praktiku i posle lečenja.”
Baveći se Jogom heroj postepeno, korak po korak, izgrađuje u svom unutrašnjem kosmosu harmonični red, čistoću i jednostavnost postojanja. On se odriče nestrpljenja, nervoze, protivrečnosti i borbe. On postiže celosnost duše i ne zahteva ništa izlišno. Takav čovek živi aktivno, kreativno improvizirajući resursima iz spoljašnjeg sveta, stvarajući iz njih lepotu i sreću. On željno koristi svaki minut jedva uspevajući da završi jedno hvata se za novo dobro delo. On vidi jasno svoju sudbinu i svoje ciljeve i dobija beskonačnu radost neumornog kretanja napred ka
ispunjavanju svoje predaznačenosti, smisla života.
Dr. Viktor Šubajev
Lečenje podvigom ili put heroja
04.02.2008.
Zamislite čoveka koji je od detinjstva rastao u uslovima prezaštićenosti, bez teškoća i problema realnog života. Roditelji koji ga vole su sve rešavali i radili umesto njega, brižno su ga štitili od upoznavanja sa realnošću. On nije pravio niti ispravljao greške, nije odgovarao za svoje postupke i brinuo zbog njihovih posledica. On ne zna šta je to gorčina poraza i radosti pobeda. Čovek raste, ali se ne razvija u potpunosti, ne odrasta.
Takva nezrela ličnosti sa vremenom podsvesno oseća svoju nesamostalnost, nespremnost za život i pati od kompleksa niže vrednosti. I tada želi da dokaže sebi i celom svetu kako je on sposoban, neobičan, odvažan i cool. Ali kako to uraditi kada se nema iskustva sa problemima i sopstvenih dostignuća?
Postoje samo duboki strahovi, sumnja u sebe i bolesne ambicije. Neutoljiva želja za isticanjem, biti drugačiji od drugih, razlikovati se od sive mase ljudi. Njemu je neophodan jarki postupak i naročiti životni stil On hoće da se oseti kao heroj!
Eto, tada se pojavljuje neznanac sa heroinom – “lekom za heroje”. Njegov predlog se čini vrlo primamljivim. Pa moguće je postati izuzetnim, osetiti svoju “prevashodnost” nad ostalima pod dejstvom narkotičkih iluzija. I za to ne treba uraditi baš ništa. Jednostavno uzeti dozu i sakriti se od realnosti, od svoje malodušnosti. “Postani pravi muškarac”, - govori diler – “kupi <prašak hrabrosti>”.
Tako mnogi postaju naši pacijenti. Kako im pomoći? Oni moraju da se razvijaju. Vreme je da se susretnu sa svojim strahovima, kompleksima, neispravljenim greškama i pogledati životu u oči. Vreme je izvršiti sopstvene realne postupke i odgovarati za njih.
Kod nas u okviru psihoterapeutskog programa infantilna ličnost čini težak izbor. Kao prvo, priznaje sebi da ima ograničeno životno iskustvo, kao drugo, uviđa neophodnost vršiti odlučne postupke i pobeđivati sebe. Tada mi oduševljavamo čoveka, objasnivši mu da put heroja ne počinje od neoblikovanog detinjstva i mladosti. Našavši se na dnu života, postavši narkoman, čovek je spreman da pobedi sebe i da odskoči od tog dna i poleti. Da postane prava neobična ličnost!
Naši momci rade to o čemu nikada nisu ni sanjali: polivaju se ledenom vodom, izdržavaju različite procedure i treninge, cak hodaju po vrelom uglju. A za nekog postaje podvig da pospremi sobu, opere za sobom i za drugima posuđe, da spremi kolač za mamu. Tada smo mi mirni za njih i sa uverenošću pratimo jake muškarce u nov život.
Dr. Viktor Šubajev
Terapija ljubavlju
Od trenutka rodjenja se ličnost čoveka formira pod uticajem ljubavi: pod uticajem njenog prisustva ili odsustva. U životu je najvažnija ljubav. Ona razvija čoveka, uči ga, pomaže u usavršavanju,a upravo usavršavanje treba da traje celog života, a ne samo u periodu detinjstva.
Ako mali čovek ne dobija dovoljno ljubavi, iskrene pažnje, osećajnosti, ako nema strpljive i neuvredljive strogosti u njegovom vaspitanju i orbazovanju, onda on nagomilava njemu nerazumljivu emocionalnu napetost i postaje neurotičan. Ozbiljno se narušava razvoj ličnosti, čovek oboljeva, naprimer od zavisnosti od neke supstance. Upravo takvi nedovoljno voljeni ljudi ili oni koje su suviše razmazili, a nisu spremali za život odraslih i dolaze kod nas na lečenje. Kada shvatimo različite dubinske uzročnike hemijske zavisnosti i medju njima i nedostatke u pravilnom razvoju, nesposobnost za odgovornost, samostalnost, emocionalnu neispunjenost, mi znamo šta treba raditi. Mi vraćamo pacijenta na specijalan način u stanje detinjstva, i dajemo mu te oblike ljubavi koji mu toliko nedostaju: umirujemo, hvalimo, nežno kritikujemo, motivišemo ga za podviige novog zdravog ponašanja, strogo zahtevamo sve sto je neophodno i oduševljavamo se njime. Ljudska duša je veoma osetljiva prema istinskoj ljubavi, ona joj je veoma potrebna i odmah se zahvalno odaziva na otvorenost, poverenje, neravnodušnost, srdačnu toplinu.
Zato u našoj bolnici rade posebni ljudi, emocionalno bogati, ljudi velikog srca koji umeju da istinski vole naše pacijente. Voleti strpljivo i sa verom u njih, nezavisno od toga kakve bezobrazluke su oni vec počinili u svom zivotu ili se spremaju da počine. Eto zašto mnogo meseci kasnije, naši momci i devojke dolaze kod nas kao kod rodjaka, otvorenih zagrljaja i dirljivim rečima zahvalnosti.
Dr. Viktor Šubajev
31.10.08.
Nekoliko koraka do sreće
Petak - 31.10.2008
Život svih nas sastoji se od uspona i padova, perioda u kojima smo nesrećni i nezadovoljni, kada nam se čini da se ništa ne menja i da ne utičemo na događaje u sopstvenom životu.
Dr Viktor Šubajev, specijalista iz Specijalne bolnice za lečenje bolesti zavisnosti „Dr Vorobjev“, vlada tehnikama kojima se postižu velike promene.
Svakodnevno smo prinuđeni da komuniciramo sa ljudima koji nam ne odgovaraju, usamljeni smo, nezadovoljni voljenom osobom, a još više ostalim, nerviramo se zbog gužvi na ulicama, autobusa koji kasne, ujutru se bezvoljno budimo da bismo otišli na posao koji ne volimo, trudimo se da ispunimo očekivanja okoline i ljutimo se što okolina ne ispunjava naša. Pitamo se kakav je smisao života i očekujemo da se desi čudo i da se nešto promeni samo od sebe. Osećamo kako vreme neumoljivo leti, a mi ne uspevamo da ostvarimo svoje snove i planove. Očajnički pokušavamo da uradimo što više, da postignemo još više. Sve nam se čini da je malo vremena, para, zadovoljstva, razumevanja i ljubavi. Loše spavamo, nervozni smo, napeti, lako planemo, prati nas stalni osećaj umora i strah od sutrašnjice, nemamo energije, javljaju se bolesti... Malo toga nam pričinjava zadovoljstvo i čini nam se da je sve beznadežno. Vrtimo se u nekom začaranom krugu i ponestaje nam snage da se borimo sa vetrenjačama...
Srećom, sve je to zabluda, jer nam je priroda dala sve što nam je potrebno da budemo zadovoljni. Svi mi znamo da je nemoguće promeniti svet oko sebe, ali je moguće promeniti svoj odnos prema svetu. U nama se nalaze neograničeni resursi koji nestrpljivo čekaju da ih probudimo i izvučemo na svetlost dana. Ruski specijalista dr Viktor Šubajev vlada tehnikama kojima se postiže velika promena u stanju čoveka i njegovom odnosu prema sebi i svetu oko nas. Postoje prirodni zakoni čije poznavanje dovodi do prosvetljenja i odjednom mnogo toga postaje jasnije i lakše i odgovori na svakodnevna pitanja se nameću sami od sebe. Vi ćete imati priliku da učestvujete u vežbama koje će vas ispuniti energijom, snagom i elanom i istovremeno pomoći da se duboko opustite i osetite blaženstvo. Za to nije potreban talenat, predznanje ili bilo kakva priprema, sve što je potrebno je pratiti instrukcije, dati sve od sebe i biti ono što jesmo, a rezultat će momentalno doći sam od sebe. Sve je vrlo lako i jednostavno baš zato što je prirodno. Imaćete priliku da se okrenete sebi, da razumete sebe, da zavolite sebe. Osetićete radost i lepotu života. Saznaćete više o sebi, međuljudskim odnosima, kako uspeti u onome čemu stremite, kako rešavati konflikte i još mnogo toga. Nikada nije kasno promeniti nešto nabolje, a možda je baš sada trenutak koji može biti presudan za vašu sudbinu.
Terapije traju pet dana, ukupno 25 sati, van radnog vremena.
Mesto u grupi možete rezervisati na sledeće brojeve telefona:
011/3167-041 (9/17); 064/9402-383 (24/7) i 011/3167-190 (9/17) Ili na e-mail: infoŽv-clinic.eu.
21.01.09.
Lečenje mucanja
U savremenom životu čoveka govor zauzima veoma važno mesto. Ljudi izgovaraju nekoliko hiljada reči dnevno i razgovaraju u školi, na poslu, na ulici...
Alo sreda, 21. januar 2009.
Kod ljudi koji ne mucaju komuniciranje ne izaziva nikakve probleme i lako je i prirodno, a za one koji mucaju je to nešto sasvim drugo. Oni ulažu napor da bi nešto rekli, naročito ako je situacija napeta ili presudna ili ako moraju da izgovore neku njima tešku reč. Ali, najglavnije je to što mucanje ne utiče samo na ritam, tempo i tečnost govora već to što ono utiče na psihu čoveka. Kod čoveka počinje da se formira strah od govora, on izbegava da govori suvišne reči da ne bi skretao pažnju na sebe i tada počinju da se pojavljuju kompleksi. Samo oni koji mucaju mogu razumeti kako je to osetiti na sebi poglede u školi jer deca umeju da ismevaju one koji se razlikuju, ili kada je čovekova želja bila da postane glumac, učitelj ili turistički vodič, a prinuđen je da radi nešto sasvim drugo, upravo zbog mucanja. U tome i jeste zlo mucanja: kod čoveka ne samo da je ometen govor, već se i kardinalno menja život, nažalost, ne nabolje.
Lekari naše klinike su osmislili i uspešno primenjuju unikalnu metodu lečenja mucanja koja se sastoji od zanimljivih vežbi koje utiču na mišićne grčeve, poremećaje disanja, poremećaj ritma govora, a koje deluju i na psihu, jer izbavljaju čoveka od svih strahova koji su izazvani mucanjem. Kao rezultat terapije se javlja pozitivan i radostan pogled na život, smeo i aktivan životni stav.
Pacijenti koji su prošli kurs lečenja kažu da se osećaju kao da su se ponovo rodili, a neki govore da se osećaju kao da su im porasla krila i da konačno mogu da polete i da postanu ono što su oduvek želeli. Ništa ne sme da ometa komunikaciju, druženje, lakoću uzajamnog razumevanja i zadovoljstvo koje nam pruža miran i neometan razgovor.
Iskustvo Zorana Rašovića, koji je prošao kurs lečenja
Zorane, koliko imate godina i koliko ste patili od mucanja? Ispričajte nam nešto o sebi.
Zovem se Zoran Rašović, imam 43 godine, živim u Kaluđerici sa dvoje dece i zaposlen sam u firmi za postavljanje električnih instalacija „Primar Co“. Mucao sam od svoje pete godine. U početku je to bilo skoro neprimetno, međutim, sa polaskom u osnovnu školu, stanje je počelo da se pogoršava. Vodili su me u više navrata kod logopeda na lečenje i terapije (poslednjeg puta je tretman trajao skoro dve godine i nije bilo nikakvih pozitivnih rezultata).
Sa godinama, mucanje je dobijalo sve teži oblik. U školi nisam mogao da postignem zasluženi uspeh zbog nemogućnosti usmenog odgovaranja. Doživljavao sam razne neprijatnosti, poniženja, ismevanja, društvo me je izbegavalo, kasnije i devojke kad bi primetile da mucam.
Na poslu nisam mogao da se dokažem koliko vredim - takođe zbog mucanja.
Kada sam se oženio, supruga je morala da završava sama sve poslove koji su zahtevali komunikaciju: kupovinu, vođenje dece kod lekara, roditeljske sastanke... Mucanje je jedan od razloga što sam se razveo prošle godine - deca su ostala da žive sa mnom. Počeo sam i njih da opterećujem jer sam morao da ih vodim sa sobom u kupovinu, izbegavao sam roditeljske sastanke, javljanje na telefon... Prilikom bilo kakve komunikacije, osećao sam neku nervozu u stomaku, strah da ne zamucam, nekako sam se povukao u sebe, zatvorio. Ljudi sa kojima sam razgovarao takođe bi osećali neprijatnost: igrala bi mi vilica, tresao bih glavom, pravio grimase, mnogo puta se ujeo za jezik.
Rukovodstvo firme „Primar Co“, u kojoj sam i zaposlen, videlo je u novinama članak o ruskoj klinici „Vorobjev“, koja se, između ostalog, bavi i lečenjem mucanja. Postigli su veliki uspeh u Rusiji i prvi put primenjuju tu metodu i u Srbiji. Dali su mi taj članak i nagovorili da se prijavim i rekli da će firma platiti sve troškove. Nije mi se išlo jer nisam verovao da se to može izlečiti nakon toliko godina i pokušaja. Ipak sam posle ubeđivanja kolega i naročito dece pristao.
Počeo sam sa terapijama 16. januara ove godine. Na prvoj terapiji sam prilikom predstavljanja toliko mucao i teško govorio da sam rasplakao jednu ženu koja je došla sa ćerkom zbog istog problema, ali u mnogo blažem obliku. Terapije nisu bile ni nalik onima kod logopeda i bilo mi je čudno, ni sam nisam mogao da verujem kojom brzinom napredujem. Već posle petog dana sam prestao da mucam. Vežbali smo još pet dana i lečenje je bilo gotovo, s tim da vežbe nastavljam kod kuće do potpunog izlečenja.
Mojoj sreći i sreći moje dece nije bilo kraja. Više ne mucam. Ljudi iz kraja u kojem živim su me presretali na ulici, ljubili, nekima su i suze išle, svako je želeo sa mnom da popriča. Telefon mi se usijao od poziva, čestitki... Moj život se promenio iz korena. Dobio sam neodoljivu želju da pričam. Ljudi ne mogu da dođu do reči od mene. Ja sam drugi čovek! Ne osećam više tu nervozu, stah, nesigurnost. Sada uživam u kupovini, razgovorima, postao sam veoma komunikativan, dobio sam samopouzdanje. Idem na roditeljske sastanke, zovem telefonom profesore, učiteljicu, bio sam i kod direktora škole kada je došlo do nekog problema. Isto tako na poslu: mnogo se brže dogovorim sa svojim kolegama, efikasniji sam, više pružam nego dosad. Stekao sam nove prijatelje, poznanike... jednom rečju - uživam u životu.
Ovom pričom želim da podstaknem druge koji imaju ovaj problem, hendikep, da mogu, uz jaku volju, želju i upornost da reše problem za neverovatnih nekoliko dana. Neizmerno sam zahvalan ljudima iz klinike „Vorobjev“ i svima koji su me podržavali.
Website: www.v-clinic.eu, telefoni:
011-3167-190; 011-2197-673; 064-940-23-83
*na slici Zoran Rašović