Izlečenje narkomana moguće je i bez batina



U „Drajzerovoj” se leči oko 12.000 narkomana. – U čemu je tajna „ruskog recepta” u odvikavanju od droge
U Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti kompletno lečenje traje najmanje dve godine

Svakoga jutra u ulici Teodora Drajzera broj 44 u Beogradu, u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u javnosti poznatoj kao „Drajzerova”, na jutarnjem sastanku lekari su i juče „prebrojavali” pacijente: danas pet novih, troje recidivista… Izveštaj se menja, ali nema dana da se ne referiše o makar jednom, dva, a bude i po pet novih pacijenata u jednom danu. Dakle, gužva.

U ovoj najpoznatijoj državnoj ustanovi za lečenje narkomana, po rečima direktorke, primarijusa dr Jasne Daragan-Saveljić, neuropsihijatra, leči se oko 12.000 narkomana, uglavnom iz Beograda i okoline. Narkomani se leče u još tri centra i to u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Preciznih podataka koliko narkomana živi u Srbiji nema. Prema analitičkoj studiji „Zdravlje stanovnika Srbije od 1997. do 2007. godine” 17,1 odsto odraslog stanovništva je probalo tablete, a marihuanu 3,6 procenata. Ova statistika deluje suvoparno u odnosu na podatak da oko 80 osoba godišnje u Beogradu umre zbog predoziranja drogom. Metode „lečenja” batinama u centru pri manastiru Crna Reka kod Ribarića uznemirile su javnost.

– Fizičko kažnjavanje i batine ne leče narkomaniju. Sveštenik navodi da on ima 35 procenata uspešno izlečenih pacijenata, a da je taj procenat u našoj bolnici svega jedan odsto. Ta izjava bi bila smešna da se ne radi o tako ozbiljnim stvarima –kaže dr Daragan-Saveljić.

Ko dolazi na lečenje u Specijalnu bolnicu za bolesti zavisnosti, pored toliko raznih alternativnih ustanova, koja nude čudesno izlečenje, pitamo direktorku ove ustanove.

– Oni koji se javljaju u Drajzerovu najčešće su heroinski zavisnici, ali to ne znači da je to najzastupljenija droga. U mnogo većem procentu pacijenti zloupotrebljavaju marihuanu i ekstazi, ali se ne javljaju na lečenje. Ranije su se na lečenje zavisnici javljali posle dugog narkomanskog staža. Od trenutka nastajanja zavisnosti do početka lečenja je prolazilo pet, šest pa i sedam godina. Poslednjih nekoliko godina stižu mnogo ranije, nekada i posle samo godinu dana zavisnosti, što daje veće izglede za izlečenje, jer što je narkomansko iskustvo kraće, pacijent je manje oštećen u fizičkom, psihičkom i socijalnom smislu – kaže naša sagovornica.

Tipičan profil narkomana koji stiže u Drajzerovu na lečenje mogao bi da se svede na sledeće karakteristike: najčešće dolaze sa roditeljima, u proseku imaju između 21 i 22 godine, srednjoškolskog obrazovanja, srednjeg socijalnog statusa, najčešće neoženjeni, žive sa roditeljima i češće su muškarci. Naravno, među pacijentima i u ovom času u Drajzerovoj ulici je znatan broj onih koji su u više nego zrelim godinama. Prateće bolesti narkomana su prenosive bolesti i oboljenja jetre, najviše hepatitis Ce.

Da izlečenog narkomana nema, zabluda je koja najteže pogađa lekare, koji su životni vek proveli boreći se sa ovom bolešću.

– Ima izlečenih narkomana, ali taj procenat niko ne može da vam kaže sa potpunom naučnom tačnošću. Kada čujete da se neko „frlja” sa procentima uspešno izlečenih narkomana, budite sigurni da on nema pojma o lečenju narkomanije – kaže dr Dragan-Saveljić.

Ona kaže da se u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti, u skladu sa usvojenom strategijom Ministarstva zdravlja, narkomani leče na isti način kako se to radi u evropskim zemljama ili u Americi.

– Postoje precizni i brojni protokoli kako se leče narkomani, kojih se mi striktno pridržavamo. To podrazumeva prvo dobrovoljni pristanak pacijenta na lečenje. Lečenje se određuje prema dužini i vrsti zavisnosti, ali i prema drugim faktorima, kao što su struktura ličnosti i prateće bolesti. Lečimo ih određenim lekovima i socioterapijski, što znači podrazumeva da porodica bude aktivno uključena. Porodica ponekad ne prihvata da se uključi, pa je i lečenje manje efikasno – objašnjava dr Dragan-Saveljić.

Po njenim rečima, teško je objasniti šta je uspeh. Nije samo dovoljna apstinencija, potreban je niz drugih promena, koje će sprečiti ponovno vraćanje drogi.

– Pacijent mora da promeni ponašanje, da ima posao, komunikaciju sa porodicom. Kompletno lečenje traje najmanje dve godine. Početna faza je kada se javi u dispanzer i tada se procenjuje zdravstveno stanje pacijenta i stepen zavisnosti. Potom se timski određuje vrsta protokola, da li će se lečenje odvijati ambulantno, u dispanzeru ili u bolničkom odeljenju, gde se vrši detoksikovanje. Za to je dovoljno od 12 do 15 dana. Posle toga sledi intenzivna psiho-socio terapija i praćenje pacijenta godinu dana. Međutim, i tokom naredne godine, pacijent se vezuje za ustanovu i dalje kontroliše. Tek posle dve godine ako je pacijent uspešno prošao sve ove faze lečenja možemo da kažemo da je završio lečenje. Moram da kažem da je naš procenat pacijenata koji odustaje od lečenja ispod 30 odsto – kaže naša sagovornica.

U privatnoj ruskoj klinici „Dr Vorobjev” u Zemunu lečenje bolesti zavisnosti počinje detoksikacijom, zatim sledi najteži deo– otklanjanje psihičke zavisnosti. Lekari primenjuju i averzivnu terapiju koja podrazumeva buđenje ravnodušnosti, pa čak i mržnje prema konzumiranju opijata, kao i psihoterapiju, akupunkturu, masažu i rehabilitaciju.

Prema rečima dr Igora Boljbuha, glavnog lekara u ovoj ustanovi, cilj ovog kompleksnog lečenja je postizanje osećaja odvratnosti prema narkoticima i alkoholu, kao i emocionalne stabilnosti, dobrog raspoloženja, radne discipline…

– Za dve godine, koliko naša bolnica postoji u Beogradu, lečili smo 600 pacijenata i rezultati su veoma dobri. Ne možemo precizno govoriti o procentima ozdravljenja jer je zavisnost hronična bolest, pa je teško precizno govoriti o tome – objašnjava dr Boljbuh, anesteziolog-reanimatolog i psihijatar-narkolog.

Lekari dr Vorobjeva, pri lečenju, primenjuju kombinaciju unikatne metode ovog čuvenog ruskog stručnjaka i, kako kažu, ostalih uspešnih svetskih metoda za lečenje bolesti zavisnosti. Ono što izdvaja njihovu ustanovu od ostalih je, između ostalog, i metoda bezbolne detoksikacije.

– Prilikom detoksikacije bitno nam je da pacijent ne oseti bol, da san i apetit budu normalni, kao i da je dobro raspoložen. Tako se javlja poverenje prema doktorima. Detoksikacija se obavlja kombinacijom lekova, a za svakog pacijenta se izgrađuje posebna šema. Ovaj proces traje tri, četiri, a u najtežim slučajevima pet dana. Kada se pacijent„rastane” sa opijatima, obično se naglo povećava želja za uzimanjem droge, što se naziva patološkom opsesijom. Važno je da se ona potisne veoma brzo, specijalnim terapijama za uklanjanje želje – objašnjava naš sagovornik.

Druga, najvažnija, faza jeste lečenje psihičke zavisnosti, tačnije „brisanje” želje za drogiranjem. Kako kaže dr Boljbuh, besmisleno je ubeđivati pacijenta da su narkotici zlo i da beži od toga, dok u njemu svaka ćelija govori da je to nešto slatko, nešto fenomenalno. Iz tog razloga, kako kaže naš sagovornik, ovi stručnjaci koriste specijalne procedure, tačnije
Igor Boljbuh: Prilikom detoksikacije bitno je da pacijent ne oseti bol. Tako se javlja poverenje prema doktorima
kombinuju korišćenje specijalnih medicinskih aparata, medikamenata i informativne psihoterapije. Specijalni aparati uklanjaju patološku asimetriju koja ometa normalan rad mozga. Kod zavisnika, prevelika aktivnost desne hemisfere generiše nestabilnost, napetost, želju za narkoticima. Istovremeno, leva hemisfera ne može da obezbedi samokontrolu i disciplinu. Uspostavljanjem ravnoteže dolazi do poboljšanja raspoloženja, stvaranja osećaja odgovornosti, smanjenja potrebe za opijatima… Drugim uređajima se smanjuju talasi koji su odgovorni za uznemirenost, a povećavaju oni koji izazivaju osećaj zadovoljstva. Istovremeno se stimuliše i lučenje hormona zadovoljstva. Informativna psihoterapija podrazumeva upoznavanje pacijenata sa slikama patnje i smrti narkomana, dok im sa druge strane puštaju slike koje asociraju na zdrav život koji je pred njima ukoliko prestanu da se drogiraju. Kao rezultat ovog tretmana javlja se ravnodušan odnos prema narkoticima.

– Već posle nedelju dana pacijenti gube želju za opijatima. Onda počinjemo aktivnu psihoterapiju, i to individualnu i grupnu – ističe dr Boljbuh.

Celo lečenje traje godinu dana, a pacijenti svakih mesec dana dolaze na psihoterapiju i često se rade laboratorijske analize prisustva droge u mokraći.

-----------------------------------------------------------

Oprečna mišljena o metadonskoj terapiji

U „Drajzerovoj” ima pacijenata koji su na metadonskoj terapiji, koja uvek izaziva oprečna mišljenja, jer se pacijentima daje zamena za heroin. „Metadonska terapija ima svoje mesto posle dobre procene i ispunjenja medicinskih indikacija. Metadon je sintetički opijat koji se daje zavisnicima, da bi se zasitili opijatski receptori u mozgu, a koristan je i omogućava normalno funkcionisanje. Pacijent nema apstinencijalnu krizu nego normalno funkcioniše, može da radi, ne čini krivična dela” navodi direktorka dr Jasna Daragan-Saveljić.

-----------------------------------------------------------

Ugradnja „blokatora” zabranjena u Srbiji

Na klinici „Dr Vorobjev“ ne primenjuju metode ugradnje takozvanog „blokatora” koji neutrališe dejstvo droge. Ugradnja takve vrste implantanta nije dozvoljena u Srbiji.

– Postoji određeni preparat pod imenom „naltrekson“ koji blokira, tačnije neutrališe delovanje narkotika. Osoba koja uzme drogu u kombinaciji sa ovim lekom neće osetiti delovanje opijata. Kao krajnji stepen zaštite našim pacijentima propisujemo ovaj blokator, ali u obliku tableta– kaže dr Boljbuh.

Olivera Popović – Jelena Popadić